Nikada ne reci Nikada

Naslov: Re: Zanimljivosti Sub Mar 08, 2008 12:42 am

Retki delfin iz reke Jangce,kojeg je Kina proglasila nacionalnim blagom,službeno je izumro. Tokom istraživanja koje je trajalo šest nedelja u reci nije primećen ni jedan beli delfin, poznat i pod imenom "boginja Jangcea". Uzroci izumiranja su teška industrijalizacija, zagađenje,ribolov s velikim mrežama....... Ovi rečni delfini,poznati i kao baiji,pripadaju grupi najstarijih slatkovodnih sisara,koji su u reci Jangce živeli više od 20 miliona godina.Ovo je prvo izumiranje jednog velikog sisara u poslednjih 50 godina.

Rare river dolphin 'now extinct': http://news.bbc.co.uk/1/hi/sci/tech/6935343.stm

China's Rare River Dolphin Now Extinct, Experts Announce: http://news.nationalgeographic.com/news/20...in-extinct.html

_________________
Nasmesite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorcine.
Oprostite zivotu i svetu sto nisu savrseni.

Naslov: Re: Zanimljivosti Uto Mar 11, 2008 10:01 am

NILSKI KONJ

HIPOPOTAM

Nilski konj, (Hippoptamus Amphibius), prilagodjen je za zivot u vodi. Odrastao muzjak dugacak je do 4
m. a tezak 2000-3200 kg. Dan provodi spavajuci i leskareci u vodi, hvatajuci vazduh svaka tri do cetiri
minuta. Zubi nilskog konja dugi su 70 cm. i izgledaju veoma jaki, te bi moglo da se pomisli da je on opasan
grabljivac. Medjutim, on je miroljubivi travojed, koji nocu seta po tlu i pase travu i biljke. Ali, ako oseti
da je ugrozen, moze da bude i veoma opasan.

ZIVOTNI VEK: 45-50 godina.
RAZMNOZAVANJE: muzjak je polno zreo za 7 godina, zenka za 9 godina; graviditet traje oko 240
dana; zenka radja jedno mladunce, redje dva.
NACIN ZIVOTA: zivi u zajednici od 10 do 20 jedinki.
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Uto Mar 11, 2008 10:08 am

Na Antartiku živi oko 20 vrsta ptica .
Za vreme kratkog leta doleću i ptice iz severnijih krajeva. Skoro sve ptice sleću na vodu i u njoj se hrane.
Od ptica koje žive na moru najvažniji su pingvini
kojih ima 17 vrsta. Ove ptice nemaju prava krila jer su im ona
preobraćena u peraje i pokrivena perjem. Pomoću peraja plivaju. Na
kopnu su uspravni. Po snegu se brzo kreću i to u ležećem položaju, pri
čemu se pomažu perajima. Pingvini spadaju među najotpornija živa bića
na Zemlji. Lako podnose i najniže temperature, orkanske vetrove i druge
nepovoljnosti antarktičkog podneblja. Sve vrste pingvina žive u velikim
kolonijama koje broje od 500.000 do 750.000 članova.
Od 17 vrsta koliko je do danas utvrđeno najznačajnije su dve vrste: i bradati carski pingvini.
Veoma su ljubopitljivi, odvažni i preduzimljivi. Gnezde se na
najvetrovitijim mestima, odnosno na šljunku ogolićenom vetrom. Zimu
provode na okeanskoj pučini, daleko na severu, van granica morskog
leda. Retke sante leda pružaju im priliku za odmor ukoliko uspeju da se
na njih popnu. U ovo doba godine oni žele da budu na kopnu do koga nije
lako doći. Na kopno će se popeti samo onaj koji odabere pravi trenutak
i pravi talas. Početkom proleća svi pingvini su na kopnu zbog parenja.
Najveća kolonija pingvina na svetu je ostrvo Zavodovski .
Tu se razmnožava oko dva miliona bradatih pingvina i svi oni imaju
dobar razlog što dolaze baš tamo.
Ostrvo Zavodovski je aktivni vulkan . Toplota iz krateri i okolnih dimnjaka topi led i stvara povoljne
uslove za razmnožavanje pingvina.

Kraljevski pingvini su dvostruko veći od bradatih pingvina. Teški su
i po 50 do 80 kg. Ova vrsta živi u velikim kolonijama, ali mahom u
vreme gnezdenja. Kolonija kraljevskih pingvina obično je vrlo daleko od
ivice leda. Zimi kolonija može da bude udaljena i preko sto kilometara,
ali kako protiče leto i kako se led topi ivica leda je bliža koloniji.
Kraljevski pingvini najbolje podnose ekstremne uslove života na
Antarktiku, stoje na zaleđenom moru i odolevaju silini antarktičke
oluje. Stiskaju se jedni uz druge jer samo tako mogu da podnesu zimske
mesece. Stalno se menjaju na određenim mestima u gomili da bi izdržali
siloviti ledeni vetar. Preživljavaju samo zahvaljući tome što je
Antarktik okružen velikim Južnim okeanom i zemaljske grabljivice ne
mogu do njih da dopru. Za razliku od arktičkih životinja, ovim
pingvinima ne preti opasnost od medveda. U leto mladunci dobijaju perje
i spremni su za svoje prvo plivanje. Roditelji u mnoštvu od oko 60.000
pingvina traže svoje mladunce, dozivaju ih i hrane sa napola svarenom
ribom. Odrasli pingvini su toliko puni hrane da se jedva kreću, ali
pošto im ne prete grabljivice, oni nigde i ne žure. Roditelji se
smenjuju u potrazi za hranom. Već u jesen formira se novi led i
pingvini se spremaju za još jednu paklenu zimu na ledenim morima.
Makaron
je pingvin severnog oboda Antarktika. Malo ih odlazi južnije od
Antarktičkih ostrva. Ovde oni čine 50% svih morskih ptica. Iako je
Antarktik u najvećem delu ne naseljen, postoje jedna, dve oaze koje
vrve od života. Nakon zime provedene u lutanju oko severnih granica
južnog okeana makaron pingvini se vraćaju sa izvanrednom tačnošću. Prvi
stižu mužjaci a nedelju dana kasnije i ženke. Za samo deset dana
postaje tesno. Na početku parenja bučno se prepiru, ne bi li svaki par
uspeo da sebi obezbedi dovoljno mesta. Makaroni su najbučniji i
najnezgodniji od svih pingvina. Kada ženka pronađe mužjaka sledi
ritualno pozdravljanje i doterivanje. Deset dana kasnije ženka je
izlegla dva jaja, ali će jedno od njih, manje i tamnije skoro uvek biti
odbačeno. Bele obalske ptice sakupljaju odbačena jaja po koloniji i
tokom leta jedu izmet pingvina i odbačena jaja. Ove su jedne od retkih
ptica koje se ne oslanjaju na okean kao izvor hrane. One su potpuno
orjentisane na kopno.
Celokupan živi svet na Južnoj Džordžiji, makaroni pingvini,morski slonovi, albatros
pa čak i trava, sve je ograničeno spoljnim obodom Antarktika. Dalje na
jugu svet je suroviji, tamo vlada led ali, dolaskom proleća postaje
malo toplije. More se donekle odmrzava i vraćaju se životinje koje su
prilagođene životu na ledenom jugu.
Veći de Antarktika je i dalje okovan morem leda, ali kako dani
postaju duži tako se i led povlači. Prvo se oslobađa Antarktičko
poluostrvo, oblast kontinenta koji se pruža ka severu. Tokom par meseci
moguće je dopreti do obala kontinenta sa mora. Antarktik nije nigde
tako lep. Ali i usred leta, samo dva procenta kontinenta oslobađe se
leda, i to uglavnom ovde. Nijedna od ovih morskih životinja neće
dospeti do kamenitih padina dok se more ne odmrzne. Među prvima su
pingvini. Jaja su položena u novembru, mesec dana pošto su pingvini
stigli na Južnu Džordžiju. Gnezdo se pravi od nešto malo oskudne
vegetacije i sitnog kamenja. Posle pet nedelja inkubacije pilići
počinju da probijaju ljusku. Razvijaju se oba jaja i roditelji ih tri
nedelje štite, smenjuju se u donošenju ribe i planktona. To je teško
jer moraju svaki put da savladaju snežnu padinu.
Dalje na jugu iza mase lomljenog ostaju kilometri zimskog leda koji
se još nije razlomio. Retka su stvorenja koja mogu preći preko tih
oblasti i stići dalje na jug, ali jedni nisu uspevali - obalski pingvini.
Razmnožavaju se južnije od bilo kojih drigih pingvina, oni ne čekaju da
se led razlomi. Pešače i do sto kilometara da bi stigli na svoje mesto
za parenje. Antarktičko leto je zaista veoma kratko, zato moraju da
požure.
Pingvini su životinje koje se ne plaše ljudi. Kako su uz to veoma
ljubopitljivi to su bili predmet lakog, masovnog lova. Ljudi su ih
lovili nešto zbog sala, ali naročito zbog veoma lepog krzna. Tako su
početkom 20.veka mnoge kolonije uništene.
Gotovo jedine ptice koje tokom zime same lete preko okeana u potrazi
za hranom su albatrosi. Već u septembru, početkom proleća albatrosi se
vraćaju sa mora. Okupljaju se u kolonijama od po nekoliko hiljada i
odgajaju mladunce. Parovi koji su se parili prethodne sezone, ponovo su
zajedno, koriste isto gnezdo koje su i ranije koristili, sa malom
popravkom i tako po 20 godina. Dve nedelje nakon sletanja na kopno,
ženka izleže jaje, a naradnih 70 dana oni se smenjuju ležeći na njemu.
Dok jedno greje jaje, drugo je u potrazi za hranom i preći će na
hiljade kilometara u toj potrazi. Većina albatrosa se gnezdi u
kolonijama, dok druga vrsta više voli usamljenost.
Svetlosivi albatrosi
se poslednji vraćaju na ostrvo. Prvi stižu mužjaci. Onaj koji nema
partnerku doziva ženke koje pristižu. Kada se sastave klimaju glavom i
igraju, zatim sledi njihov savršeno usklađeni ritualni let.
Tokom dana nebo pripada albatrosima, a noću na ostrvo stižu druge, bučnije i živahnije ptice. Hiljade malih burnica
uznemireno lete u mraku oko litica. Samo na ostrvu Južna Džordžija ima
oko 22 miliona njihovih gnezda. Tako male, burnice su ranjive. Radi
bezbednosti svojih mladunaca koji su bez odbrane tokom dana gnezda
prave u udubljenjima.
Napolju se okupljaju belobrade burnice.
Par brani prostor oko svoje rupe koja može biti i do dve metra ispod
nivoa trave. Mladi su bezbedni u rupi dva meseca. Svakog drugog dana
jedan od roditelja dolazi da ih nahrani mesom lignji i planktonom. Pre
zore svi odrasli odlaze sa obale na otvoreni okean.
Snezne burnice
je manja od goluba. Ona leti preko leda koji se nikad ne otapa na
visini do 3000m sve do ledenih vrhova Antarktika. Led je debljine
nekoliko kilometara i prekriva čitave planinske masive, najviši vrhovi
probijaju se kroz led. Ova mala ostrva kamena, izolovana u moru leda,
dragocena su koliko i oaze u pustinji. Samo dva procenta kontinenta je
bez leda i skoro sva ta područja se nalaze blizu obale, ali snežna
burnica kao i ostale antarkičke ptice ne može da leže jaja na ledu.
Zato je spremna na dug let da bi pronašla golu stenu, jedno od njihovih
gnezda pronađeno je na vrhu snežne granice na 232 km od obale. Snežna
burnica donosi život ovom najbeživotnijem delu naše planete. One se
razmnožavaju južnije od bilo koje druge ptice. Čim vetar oduva snežne
naslage sa planinskih vrhova njih zaposeda snežna burnica. Njihov
odlazak označava početak proleća na dalekom jugu.
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Uto Mar 11, 2008 10:12 am

Carski pingvini su izuzetno društvene životinje. Jedan od načina na
koji ovi pingvini održavaju toplotu kada temperatura padne ili otpočnu
naleti vetra jeste da se zbiju u gomilu. Gomila nastaje kada se okupe
stotine, pa čak i hiljade mužjaka. Ove ptice se neprekidno kreću,
polako se pomerajući od spoljašnjih, hladnih krugova, ka toplom
središtu, gde nema vetra. Temperatura unutar te gomile može dostići čak
25°С.
Ovi pingvini su aktivni i danju i noću. Odrasle jedinke prave gnezda
i potrazi su za hranom tokom cele godine. Od januara do marta se
razilaze odlazeći i putujući u okeane u grupama. Mogu da zarone na
dubinu od 150 do 250 metara u okean; najveća izmerena dubina je
iznosila 565 metara. Bez vazduha mogu da izdrže oko 15-20 minuta.
Plivaju brzinom od 6-9 km/h, ali mogu da dostignu najveću brzinu od 19
km/h na kratkim deonicama. Odlični su lovci i primenjuju razne taktike
kako bi došli do plena. Na primer, duvaju balončiće u pukotinama leda
da bi isterali ribe koje se u njima kriju.
Na kopnu se kreću naizmenično nesigurnim koračanjem i klizanjem po
ledu na njihovim stomacima kretajući se odgurivanjem nogama i krilima
nalik na peraja. Tokom početka antarktičke zime, u martu i aprilu, svi
odrasli carski pingvini putuju u kolonijama do oblasti gnezdenja.

Reprodukcija

Pile carskog pingvina

Jaje carskog pingvina

Carski pingvini prvi put počinju da se razmnožavaju kada napune
približno pet godina. Oni putuju čak 90 km u unutrašnjost kopna da bi
stigli do oblasti gde će da se pare. U koloniji za razmnožavanje svi
mužjaci i ženke nalaze svog para. Carski pingvini su izrazito monogamni organizmi - privrženi su svom paru tokom cele godine. Međutim, svake naredne godine traže novog partnera sa kojim će se pariti.
U ovom pustom, snegom prekrivenom svetu, pravljenje gnezda ne
predstavlja problem zato što carski pingvini i ne prave gnezda. U maju
ili junu, ženka snese jedno jaje, teško 450 grama i daje ga svom
partneru. Ona tada putuje do mora da bi se hranila, a vratiće se baš
kada bude vreme da se pile izleže. U narednih 65 dana jaje neprekidno
čuva mužjak na svojim nogama, pokrivajući ga kožnim naborom na kojem
nema perja. On se za to vreme neće hraniti - preživeće zahvaljujući
masnim zalihama i najvećim delom će prespavati kako bi sačuvao što više
energije. Ako se pile ipak izleže pre nego što se majka vrati, mužjak
će ga hraniti belom, mlečnom materijom koju produktuje žlezda u jednjaku.
Posle otprilike dva meseca, ženka se vraća. Ona pronalazi svog
partnera među stotinama drugih mužjaka i preuzima brigu o mladunčetu
hraneći ga hranom iz svog želuca. Mužjak tada odlazi u more da se hrani
ali zbog otapanja leda će ostati kraće nego prošli put. Vratiće se
nakon nekoliko nedelja, kada će oba roditelja da greju pile na svojim
nogama, hraneći ga iz svojih usta u narednih osam nedelja. Posle toga
je dovoljno odraslo da i samo bezbedno može da stane led. Najzad,
roditelji i pilići se vraćaju u more da bi proveli ostatak leta tamo da
se hrane.
Kada su mladi konačno spremni da brinu o sebi, već je decembar. Tada
je na Antarktiku leto. Tokom zime, najbliža nezaleđena voda može od
kolonije biti udaljena i do 80 km. U leto, led na kome su se izlegli
pilići, počinje da puca pa ih do mora ne čeka dalek put. Odrasli odlaze
kako bi iznova započeli ciklus, pa mladi moraju da nauče da plivaju i
sami nalaze hranu.
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Sre Mar 12, 2008 2:25 pm

Mrežastim žirafama preti izumiranje

Nekoliko
vrsta afričkih žirafa u velikoj su opasnosti od istrebljenja,
upozoravaju biolozi. U poslednjih deset godina, intenzivan lov i
oružani sukobi širom Somalije, Etiopije i Kenije drastično su smanjili
broj ovih životinja, od kojih je najugroženija vrsta mrežastih žirafa.

Istraživanje sprovedeno uz pomoć Društva za očuvanje flore i faune, sa
sedištem u SAD-u, pokazalo je da se populacija od oko 110 hiljada
žirafa naglo smanjuje, i to najviše zbog uticaja ljudi.

Najugroženije su mrežaste žirafe, kojih je početkom 90-tih bilo oko 27 hiljade, dok ih danas ima manje od 3000, upozorava se.

“Nekoliko do sada nepoznatih vrsta u velikoj su opasnosti, poput
Zapadnoafričke žirafe, čijih je primeraka ostalo samo stotinak, i to
jedino na teritoriji Nigera”, kaže se u izveštaju Društva.

Autori studije tvrde da je pretnja istrebljenjem stvarna. Žirafe se
nalaze na crvenoj listi Svetske unije za prirodu, koja vrši popis
ugroženih vrsta.
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Sub Mar 15, 2008 11:40 pm

Životinje na granici istrebljenja - divlje mačke

Na svetu ima 38 vrsta divljih mačaka. Većina populacija divljih mačaka je u opadanju dok su neke u kritičnoj situaciji. Ove životinje su isključivi grabljivci i mesožderi spretnih mišićavih tela, oštrih čula, brzih refleksa i boja koja se uklapaju u prirodnu okolinu. Istorijski gledano, upravo je prelepo krzno bilo glavni razlog smanjivanja njihovog broja.

Tigar
Tigar je najveća mačka a takođe i najosetljivija. Geografska rasprostranjenost tigra se nekada prostirala zapadno sve do istočne Turske, ali je danas spala na male "džepove" u južnoj i istočnoj Aziji. U prošlosti, tigar je naseljavao prostore od Turske na istoku pa sve do obala Rusije i Kine, i severno od istočnog Sibira do Indonežanskog ostrva Bali.
Iako postoji 8 podvrsta, 3 su istrebljene od 1950. [tigar sa Balija, Kaspijski i tigar sa Jave]. Svih 5 preostalih vrsta su ugrožene, 3 kritično. U prirodi je ostalo manje od 6 hiljada jedinki a njihov broj i dalje opada.
Iako se preostali tigrovi nalaze u izolovanim "džepovima" koji se prostiru u sve više rasparčanim delovima šuma od Indije do jugoistočne Kine i od ruskog "dalekog istoka" do Indonezije.
Najveći problem je protivzakoniti lov. Kosti i drugi delovi tela se koriste u tradicionalnoj medicini na Dalekom istoku. Nestajanje prirodnih staništa i nedostatak potencijalnog plena zbog preteranog lova takođe predstavljaju veliku opasnost.
Napori u cilju očuvanja uključuju pravljenje zaštićenih zona za tigrove, sprečavanje lova na tigrove i njihov potencijalni plen, eliminaciju trgovine tigrovim krznom i delovima tela kao i stimulisanje lokalnih zajednica na podršku zaštiti tigrova.
Iako su neki predviđali da će tigrovi biti istrebljeni do kraja 2000. godine, pojačana pažnja svetske javnosti i mere zaštite su imale velikog uspeha i sprečavanju njihovog nestanka. Neke populacije tigrova su danas stabilne.

Iberijski links
Iberijski liinks je jedna od dve vrste mesoždera koji su endemske u Evropi. Drugi je mink. Nekada uobičajen na Iberijskom poluostrvu i istoku Francuske, links se može naći na prostoru gde je odgovarajuća gustina flore za njegovu jazbinu ali gde u blizini ima otvorenog prostora gde može da lovi zečeve.
Iberijski links je toliko kritično ugrožen da bi mogao da postane prva vrsta divljih mačaka koja je istrebljena za 2000 godina. Prema podacima WWF [World Wildlife Fund] trenutno ima manje od 200 jedinki u dve male zone u Španiji i Portugalu [Cota Danana i Andujar] a populacija je drastično opala od 1990.
Gubitak staništa i parčanje prostora zbog poljoprivrednog i industrijskog razvoja doveo je do opadanja populacije linksa za 80% između 1960. i 1990. Šumski požari su takođe uzeli veliki danak.
U pedesitim godinama prošlog veka, miksomatoza je donesena kako bi se kontrolisala populacija zečeva u Evropi a time je links izgubio svoju glavnu lovinu. Kako je opadala brojčanost glavne hrane, links je nestajao. Zaštitnici sada hrane i puštaju zečeve dok populacija divljih zečeva razvija imunitet na miksomatozu.
Links strada i od zamki za zečeve, gine na putevima od automobila a takođe ga i love protivzakonito.
Da bi se ova vrsta spasila, biće potrebno da se jasno odrede i zaštite "Links zone" tako što će se vlasnici zemlje stimulisati da puštaju mačke na svoju teritoriju. Gradnja zgrada mora biti zaustavljena a zabrana lova se mora sprovesti u potpunosti. Postojeće populacije se moraju povezati prirodnim koridorima.
WWF tvrdi da bi gubitak linksa bio velika sramota Evrope, koja bi mogla umanjiti njen kredibilitet kada poziva druge regione da zaštite svoje ugrožene vrste.

Puma
Puma je nekada živela u većem delu Severne, Centralne i Južne Amerike. Ona je jedan od najrasprostranjenijih sisara Amerike ali je nestala sa većine svojih nekadašnjih staništa u poslednih 500 godina. Poznata je i kao kuguar, planinski lav, panter Floride i crveni tigar.
Odrasle pume su jednobojne žutosmeđe boje sa svetlijom dlakom na grudima, stomaku i unutrašnoj strani nogu. Ova jednobojnost omogućava kamufliranje i i često odgovara boji jelena koje lovi. Mačići pume su tufnasti što pomaže u njihovom skrivanju u senci jazbina.
Najveća opasnost koja pumama preti je nestanak, rasparčavanje i uništavanje životnih staništa. Druge opasnosti uključuju parenje u srodstvu, nedovoljan broj velike lovine, bolesti i zagađenost okoline. Institucionalna ograničenja i loš imidž u javnosti takođe prete opstanku kuguara.
Panter sa Floride, jedna od preko 20 podvrsta pume je kritično ugrožen a ista je situacija i sa podvrstom u Severnoj Americi.
Panter sa Floride se nekada mogao videti širom jugoistočnih Sjedinjenih Država ali je nestao sa većine svojih staništa do kraja dvadesetih godina prošlog veka. Florida je bila jedna od prvih država koja je ponudila zakonsku zaštitu pantera i danas je dom jedinoj poznatoj preostaloj populaciji u istočnom delu Severne Amerike koja broji samo 30-50 jedinki ograničenih u iseckanim delovima staništa.
Zdravstveni problemi koji pogađaju tako male populacije obuhvataju nedostatak neophodnog raznovrsnog genetskog materijala, izloženost bolestima kućnih ljubimaca, kao što je mačji HIV, i probleme koje izaziva loša ishrana kao što su anemija i razvoj parazita.
Između 1979. i 1991. godine, pogibije na putevima zauzimaju 50% smrti pantera dok je kod dva mrtva pantera kod jezera Everglejds [Everglades] pronađena izuzetno velika količina žive, moguće unesene preko rakuna koji su jeli zagađenu ribu.
Preostalo stanište pantera na Floridi je isprekidano poljoprivredom, naseobinama i putevima. Neke od šuma najvažnijih za njihov opstanak su u vlasništvu ljudi neprijateljski raspoloženih prema očuvanju ove vrste.
Od oko 12.5 hiljada kvadratnih kilometara koje naseljavaju panteri na Floridi, samo 47% je u vlasništvu države a taj zemlja je uglavnom manje kvalitetna i neproduktivna. Panteri koji žive na privatnoj zemlji su često u boljem zdravstvenom stanju i imaju veći procenat uspešnog reprodukovanja od onih sa državne zemlje, možda zbog većeg broja potencijalnog plena i manjeg uznemiravanja od strane lovaca.
Državna inicijativa obuhvata korišćenje ograda i prolaza ispod puteva koji bi panterima omogućili sigurno prelaženje puteva, regulaciju populacije jelena i divljih svinja na federalnom zemljištu, programi vakcinacije i program razmnožavanja u zarobljeništvu.
Vraćanje na slobodu je izabrano kao rešenje koje su ponudile vlasti međutim ovi napori su osujećeni pošto se stanovništvo žalilo pa su životinje uzete natrag.

[Snežni leopard]
Druge velike mačke
U rangiranju odrganizacije za zaštitu ugroženih vrsta mačaka Cat Specialist Group , najugroženije divlje mačke su Iberijski links, tigar i snežni leopard.

[Mačka sa Bornea] Slede mačka sa Bornea, Kineska planinska mačka, crnonoga mačka i kodkod, ravnoglava mačka, Andska planinska mačka, mačka ribar i Afrička zlatna mačka.

[Crnonoga mačka] Na globalnom nivou, lavovi, jaguari i čite se smatraju manje ugroženim od prethodno pobrojanih vrsta. I pored toga, postoje varijacije u različitim regionima.

Lavovi se u glavnom žive u izolovanim populacijaa u šaštićenim zonama istočne i severne Afrike. Procenjuje se da ih ima između 30 i 100 hiljada. Najveća pretnja njihovom opstanku su sukobi sa ljudskim naseobinama. Oni se love ili namerno truju pošto napadaju stada. Postoji i kritično ugrožena mala populacija Azijskih lavova šumi Gir u Indiji.

[Kineska planinska mačka] Jaguari su vezani za vodu pa je poplavljeno područje Amazona u Južnoj Americi njihovo glavno stanište. Gubitak i seckanje njihovog doma u kišnim šumama je glavna pretnja danas kada više ne postoji potražnja za njihovim krznom. Na mestima gde ljudi ulaze u šumu takođe postoji konflikt zbog stoke.
[Kodkod mačka]
U severnoj Africi i jugozapadnoj Aziji, leopardi su takođe progonjeni. Opet, smanjivanje broja njihove lovine ih tera da napadaju stoku. Ove male i izolovane grupacije su takođe ugrožene parenjem u srodstvu.

[Planinska mačka sa Anda] Gepardi su nekada naseljavale celu Afriku i jugozapadnu Aziju. Danas se mogu naći samo južno od Sahare a u Indiji su istrebljeni. Kao vrsta, oni su označeni kao osetljivi [od strane IUCN, Svetske unije za zaštitu živih vrsta], ali je jedna podvrsta označena kao ugrožena a druga kao kritično ugrožena. Ulazak ljudi na njihova staništa i lov su dramatično smanjili njihovu populaciju. Gepard je takođe genetski ugrožen zbog parenja u srodstvu koje je nastalo zbog smanjenja populacije
_________________
Nasmesite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorcine.
Oprostite zivotu i svetu sto nisu savrseni.

Naslov: Re: Zanimljivosti Sub Mar 15, 2008 11:41 pm

Ugrozene vrste:

Panda,veliki

Oblacasti leopard

Gavijal

Koala

Crvena vetruska

Bela roda

Ris

Zapadnoafricka gorila i sumatranski orangutan
_________________
Nasmesite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorcine.
Oprostite zivotu i svetu sto nisu savrseni.

Naslov: Re: Zanimljivosti Uto Mar 25, 2008 8:55 am

Široka, trnovita, prašnjava…

Put
od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip
akacijeve savane) ka administrativnom središtu Madikwea, sa 720 km2
površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde
protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da
zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda
antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih
biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju
bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane
mladunce od svega - osim lavova.

[i]Piše: Dragan Simić
Foto: Dušanka Stoković, D. Simić[/i]

Ovaj
rezervat nastao je nedavno, početkom 1990-ih godina, saradnjom Službe
za nacionalne parkove Severo-zapadne provincije Južnoafričke republike
i privatnog kapitala, i ta kooperativa predstavlja novi model zaštite
prirode uz zapošljavanje lokalnog stanovništva. Nekadašnje farme
otkupljene su od vlasnika, zgrade srušene, a ograde uklonjene, te je
samo spoljna ograda podignuta i elektrificirana.

U sledećoj fazi počelo je uvođenje krda biljojeda i, kada su
se oni počeli množiti, u ovaj veštački rekonstruisan ekosistem uvedeni
su mesojedi (pomalo kao gradnja Parka iz doba Jure). U isto vreme
izgrađeni su turistički kampovi, koji se sastoje od centralne kuhinje
sa trpezarijom, te travom pokrivenih dvokrevetnih bungalova. U
kampovima je pretežno zaposleno lokalno stanovništvo. Turizam je
značajna šansa za budućnost Afrike: stanovništvo dolazi do posla, a
priroda (p)ostaje zaštićena.

Kod upravne zgrade, pokraj otvorenog land rovera adaptiranog za razgledanje dočekuje nas vodič iz kampa Mosetlha Bush (www.thebushcamp.com)
u kome smo bukirali obilazak. U kampu zastajemo da se osvežimo pre nego
produžimo obilazak. Mosetlha nudi prilično rudimentaran smeštaj za
18-oro u kolibama koje su na šipovima izdignute nepun metar od tla. Dva
bočna zida su čitava od drveta, dok se čitavom dužinom zadnjeg zida,
više uzglavlja, pruža ‘prozor’ bez stakla; zatvara se šatorskim krilom
koje se može urolati i podići, da napravite promaju.

Prednji zid je većim delom otvoren, sa ‘prozorom’ i ‘vratima’
koji se takođe zatvaraju šatorskim krilom, stvarajući utisak da ste
zaista na kampovanju ali nudeći nešto više komfora od običnog šatora.
Struja ne postoji, za osvetljenje se koriste petrolejski fenjeri. Nema
tekuće vode. Kuva se na plinu i na vatri, u kazanu ili na roštilju.
Prilično bazičan komfor kampa Mosetlha uslovio je da ovo bude
najjeftiniji objekat u rezervatu: cena je nepunih €100 po osobi na dan
(drugi su preko €200, pa i znatno više).

U središtu kampa je logorska vatra okružena sklopivim
stolicama oko koje se uveče raspredaju priče ili drema pod zvezdanim
nebom. Kako je ponuda kampa usmerena ka razgledanju prirode i životinja
džipom i pešice, ne ohrabruje se večernje zadržavanje, te je povečerje
u 10h. Noću se ne ide u WC – kamp nije ograđen i mogući su četvoronožni
posetioci. Otuda ćete u kolibi zateći noćne posude. Pretpostavljam da
jutarnje čekanje u redu ispred jednog od tri mokra čvora sa nokširom u
ruci podseća na legendarne safarije iz 1920-ih? Ah, Afrika...

Sa
napunjenim karabinom u soški ispred volana krećemo u obilazak. Prašnjav
put vijuga između stenovitih brda, ‘kopija’. U jednom useku više nas
vidimo kudua, krupnog mužjaka krunisanog sa više od metar dugačkim,
spiralno uvijenim rogovima. Veličine naših jelena i teški oko 250 kg,
kudui imaju najveće rogove među antilopama – dostižu 1,8 m. I dok se
divimo kraljevskom držanju, put nam prelazi grupa ravničarskih
(Burchellovih) zebara, da potom pasu pokraj puta dozvoljavajući
fotografisanje sve dok im ne dosadimo.

Oko kilometer dalje u gustom šipražju pokraj puta nailazimo na
slonove, porodičnu grupu sa dva dvogodišnja slončeta. Rezervat ima oko
270 slonova. Posle nacionalnog parka Kruger sa 9000, to je najveća
populacija u Južnoj Africi: u nekoliko drugih rezervata živi po
stotinak životinja i to je sve. Zbog prisustva mladunaca, ženke su
nervozne i vodič je na oprezu. Kad je pre nekoliko dana vodio grupu
gostiju u obilazak pešice, matrijarh ovog krda ga je preteći pojurio.

Pokret u krdu, spremaju se da pređu put. Sve vreme nas drže na
oku. Prva izlazi stara ženka sa dvoipogodišnjom bebom, pa za njima i
ostali, ukupno preko deset životinja. Prelaze put po jedan ili po dva,
sačekuju se na drugoj strani. Prelazak čistine pruza sjajnu priliku za
fotografisanje. Usredsređen na uoštravanje, premotavanje i okidanje,
okidanje, okidanje… gubim dodir sa realnošću.

Najkrupniji primerci u Madikweu dostižu svega 3,5 tone.
Prilično su sitni u odnosu na životinje iz parka Kruger, gde
najkrupniji mužjaci teže između 4 i 6 tona. Kod populacije iz Madikwea
još se osećaju posledice koje je (krivo)lov na najkrupnije primerke u
prošlosti ostavio na genetski pul. Krupni, stari kljovaši, pokretna
brda koja su Livingston i drugi ovde viđali praktičnosu iščezli iz
preživelih populacija. Današnji afrički slonovi su niži, sa malim
kljovama, a neretko i bez njih.

Nakon dvadesetak snimaka prestajem, mašam se dvogleda, želim
da ih posmatram, da uživam u njima. Podižu surle, njuše vazduh. Njuše
nas.

Neki
kilometer dalje vodič usporava – ali ovde nema ničeg? Ne, nakon džinova
je teško usredsrediti se na patuljke rezervata: uz obližnje drvo
skakuće veverica. Slede purpurna modrovrana, te ljubičastogruda
modrovrana, pa još jedan patuljak: svega 350 grama težak patuljasti
mungos. A ljubičastogruda modrovrana je poznata po tome da prati
patuljaste mungose i hvata plen koji oni uznemire.

Iznad nas preleće tuce crvenokljunih volujara. Srodni
čvorcima, poput detlića skakuću po krupnim sisarima i hrane se
krpeljima, ali i krvlju domaćina. Njihovo prisustvo ukazuje na krupne
životinje u blizini. I zaista, nekoliko metara dalje ženka belog
nosoroga sa mladim nestaje u šipražju. Zaustavljamo se, ali se više ne
pojavljuje.

Sledeće zaustavljanje je … ne vidim nigde nijednu životinju?
Vodič iskače da nam objasni kako se razlikuje balega slona od balege
crnog i obe od balege belog nosoroga. Slonovi vrše nuždu gde stignu,
ali nosorozi su uredne životinje koje znaju gde se ostavlja posetnica.
A mi stojimo pored jednog takvog mesta. Balega belog nosoroga, koji je
travojed, je crna i, naravno, puna nesvarene trave.

Crni nosorog brsti grančice, te mu je balega puna tanina i,
otuda, crvenkasta. Ali i slon brsti grančice! Balega crnog nosoroga i
slona se razlikuje po – grančicama. Slon kutnjacima mrvi krajeve, dok
crni nosorog sekutićima uredno odseca svaku pod uglom od 45 stepeni. I
dok sunce polako dodiruje brdo na horizontu, vodič zaustavlja rover da
nam pruži priliku za fotografisanje.

Nakon
‘sundowner-a’, pića uz zalazak sunca, ukazuje se tanak srp mladog
meseca, potom i Venera, pa nastavljamo obilazak po mraku. Vodič drži
volan jednom rukom, a drugom snažnim reflektorom šara po šipražju. Tu i
tamo zasvetle oči, najčešće brojni, skakutavi i neodoljivo ljupki
zečevi.

Bližimo se pojilu, reflektor osvetljava ovalnu senku u tami:
ženka belog nosoroga sa mladuncem. Ovog puta ne beže, zastaju i kreću
se polako, te naizgled nonšalantno prelaze put pred nama.

Nosorog je najveća kopnena životinja posle slona. Ženka belog
nosoroga teži oko 1600 kg. Ova vrsta je i simbol uspešne zaštite
prirode: pre jednog veka izlovom je bila svedena na svega stotinak
preživelih jedinki, koje su potom pažljivo štićene i ponovo naseljavane
u područja iz kojih je vrsta nestala, da bi danas dostigla brojnost od
oko 8000 životinja.

Svi pažljivo pratimo reflektor, pokušavamo da uočimo odsjaj
očiju. Oči impala imaju vatrenonarandžast odsjaj, ali ove su nekako
krupne… Ne, to je samo još jedna zaostala vatrica. Pre četiri dana
ovuda je prošao požar, te je sva suva trava izgorela i oslobodila
prostor za novi rast. Sve je mirisalo na dim, ali po danu niti jednu
vatru nismo videli. Tek u mraku se ukazuju plamenovi, neki panjevi
tinjaju već četiri dana. Tu i tamo, između pramenja dima, oseti se
sladak miris procvalog pastirskog drveta.

Oči! Reflektor osvetljava crno-bele prstenove na repu male
pegave cibetke, dalje rođake mungosa. Nedaleko odatle, uz rub vatre
kreće se crnoleđi šakal, traži sitne životinje koje su stradale u
plamenu.

U kampu nas čeka večera, evo nas na prilaznom putu i… Zastoj.
Dva mlada slona, mužjaka, hodaju putem. Valjda im je više muka od trnja
okolnih akacija (svaki trn je veličine čačkalice, ali primetno
oštriji). A kad je na putu, slon njime gospodari.

Vodič poznaje svoje životinje. Ovi momci su OK, ženke su te koje su nervozne i prgave. Polako idemo za njima.

Huh! Prvo jedan, a potom i drugi, odlučuju da skrenu sa staze i
mi ulazimo u kamp. U mraku se samo brojni fenjeri vide, izgledaju kao
veliki svici u začaranoj šumi. Pića, klupe oko postavljenog stola, pun
kazan gulaša koji se u logorskoj vatri krčkao poslednja četiri sata.
Vetar se poigrava nojevim perima u uglu poluotvorene trpezarije, na
tren mi se čini da to neka životinja njuši hranu… Čudan bušveld je to…

Naučni nazivi

beli nosorog Ceratotherium simum simum

biserka Numida meleagris

bradavičasta svinja Phacochoerus africanus

Burchellova zebra Equus quagga burchelli

čakma babun Papio cynocephalus ursinus

crnoleđi šakal Canis mesomelas

crvenokljuni volujar Buphagus erythrohynchus

impala Aepyceros melampus melampus

mala pegava cibetka Genetta genetta

ljubičastogruda modrovrana Coracias caudata

noj Struthio camelus

pastirsko drvo Boscia albitrunca

patuljasti mungos Helogale parvula

purpurna modrovrana Coracias naevia

slon Loxodonta africana

veliki kudu Tragelaphus strepsiceros

veverica Paraxerus cepapi

zec Lepus saxatilis
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Pon Mar 31, 2008 12:18 pm

SLONOVI SE BOJE PCELA

Iako su najvece zivotinje
na svijetu danas ipak se boje pcela,pokazalo je najnovije istrazivanje.Ovi
zivitinjski giganti uprkos svojoj velicii cim cuju zujanje jedne pcele ili roja
odmah pocnu da bjeze.Ubod pcele moze za slon da bude veoma bolan.Naucnici su
testirali slonove pustajuci im na zvucnik snimljeni zvuk pcela i svi slonovi su
pobjegli za najvise za 80 sekundi od kad su culi zvukove zujanja.Istrazivaci
tvrde da se taj njihov strah od pcela moze iskorstiti u nihovu zastitu.Naime
rojevi pcela mogu se postaviti na podricje sa kojeg zelimo otjerati slonove kako
bi ih spasili od lovokradica.

AFRICKI SLONOVI
SRODNIKE SLIJEDE POMOCU SURLE

Africki slonovi u stanju
su zapamtiti miris najmanje 17 srodnika i pratiti njihov trag u
savani.Istrazivanja su pokazala da slonovi slijede trag svojih srodnika njuseci
surlom mirise koji su ovi ostavili krecuci se kroz savanu

SLONOVI RAZLIKUJU
DOBRE LJUDE OD LOSIH

Prema novim
istrazivanjima,slonovi mogu razlikovati dobre ljude od lisih koristeci se svojim
culima.Naucnici su otkrili ovu sposobnost prateci ponasanje slonova u prisustvu
pripadnika dva razlicita kenijska plemena Massai i Kamba.Koristeci se
najvjerovatnije culima mirisa i vida,slonovi mogu razlikovati ljude koji im zele
nauditi od onih koji ne predstavljaju prijetnju.Pripadnici plemena Massi
imaju lovacke sposonosti da ubijaju slonove,dok pleme Kambe to niposto ne cini
osim ako razljuceni slonovi upadaju na njihovo staniste.Plemena se razlikuju po
mnogo razlicitih oblika medju kojima su nacin oblacenja i prehrane pa stoga
naucnici vjeruju da slovovi mogu razlikovati njihove pripadnike.Istrazivanja su
pokazala da slonovi mogu "namirisati" kilometrima udaljene "lose" pripadnike
plemena Massai i poceti bjezati.Naucnici pretpostavljaju da outem znoja mogu
prepoznati pripadnike plemena,a s obzirom da Massai uglavnom koriste crvenu boju
kao znak uspostavljeno je da sonovi iz tog regiona ne vole tu boju.
_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Pet Apr 18, 2008 2:31 pm

Deset stvari o životinjama koje niste znali

Redakcija znanstvenog [color:751b=#018D25 ! important]web
portala LiveScience.com istražila je najnovija otkrića, uobičajene
zablude i neobične adaptacije, kada je u pitanju životinjski svijet na
Zemlji.

Krokodili gutaju kamenje da bi lakše zaronili

Probavni sistem krokodila se susreće sa svim i svačim, od kornjača,
riba i ptica, do žirafa, bizona, lavova, pa čak i drugih krokodila
(kada brani svoj teritorij). Međutim, u stomaku krokodila može se naći
i kamenje. Reptili gutaju veliko kamenje koje trajno ostaje u njihovom
stomaku, a naučnici vjeruju da ih koriste kako bi što lakše zaronili.

Mlijeko ženke kita je deset puta masnije od mlijeka žene dojilje

Dojenje mladunčadi nije nimalo lak poduhvat za kitove, jer mali kit,
nakon 10 do 12 mjeseci u maternici, pri izlasku iz maternice ženke čini
jednu trećinu dužine odraslog kita (mladunče plavog kita je dugo oko
deset metara). Majka mišićima, oko mliječne žlijezde, ištrcava mlijeko
u usta mladunčeta, koje čvrsto drži bradavicu (da, kitovi imaju
bradavice). Mlijeko kita ima otprilike deset puta više masti u
poređenju sa mlijekom žene dojilje, što mladunčadi omogućava brz rast,
otprilike 90 kilograma dnevno.

Ptice koriste poznate znakove na tlu kako bi se mogle snaći na dugim putovanjima

Golubovi mogu letjeti hiljadama kilometara kako bi pronašli istu
lokaciju okupljanja bez navigacijskih problema. Pojedine vrste ptica,
poput arktičke čigre, svake godine pređu 40.000 km. Mnoge vrste imaju
ugrađene feromagnete kako bi se mogao pratiti njihov smjer kretanja u
odnosu na magnetno polje Zemlje. Studija, objavljena u novembru 2006.
godine u magazinu Animal Behaviour, sugeriše da golubovi također
koriste poznate znakove na tlu kako bi lakše pronašli put do kuće.

Za dabrove su dani duži tokom zime

Tokom zime dabrovi se povuku u svoje jazbine i hrane se zalihama hrane
ili nasalgama masti u njihovim specifičnim repovima. Štede [color:751b=#018D25 ! important]energiju
tako što izbjegavaju izlaziti na hladnoću, i ostaju u mračnim
skrovištima. Dabrovi izlaze iz skrovišta kada sunce zađe, a tamo se
vrate pri izlasku sunca, zbog čega se njihov biološki sat potpuno
promijeni. Za dabrove zimi dan traje 29 sati.

Krtice nisu slijepe

Zbog zakržljalih očiju i "podzemnog" života krtice, naučnici su dugo
vjerovali da ove životinje mogu očima detektovati slabu svjetlost samo
prema zračnim strujanjima. Ali, u proteklih nekoliko godina otkriveno
je da krtice ipak imaju oštar, ali ograničen vid. Također im se ne
sviđa što vide, zaključak je studije iz novembra 2006. godine. Naime,
svjetlost može signalizirati da je predator provalio u njihov tunel.

Ptići osnivaju "bratstva"

Pogrešno je gledati evoluciju kao proces rađanja sebičnih životinja
koje samo vode računa o vlastitom preživljavanju. Odličan primjer su
ptići koji na poseban način cvrkuću prilikom hranjenja, kako bi ostalim
pilićima u blizini signalizirali da je hrana tu. Dakle, mnoge ptice
osnivaju "bratstva" i pomažu jedni drugima, s ciljem preživljavanja
najbolje prilagođenog genetičkog materijala.

Mnoge ribe mijenjaju spolne organe

Budući da postoji mnoštvo neobičnih stvorenja na kopnu, lako
zaboravljamo da se neke od najčudnijih aktivnosti zapravo dešavaju
duboko u oceanu. Tako je hemafroditizam mnogo češći kod pojedinih
ribljih vrsta, nego kod drugih grupa kralježnjaka. Neke ribe mijenjaju
pol zbog hormonalnih ciklusa ili promjena u okruženju, dok druge pak
istovremeno imaju i ženske i muške spolne organe.

Žirafe posjeduju jedinstven

I dok iznimno visok vrat žirafama donosi određene koristi, javljaju se
i mnogi problemi. Naime, srce žirafe mora dva puta jače pumpati krv, u
poređenju sa kravom, jer krv mora doći do mozga. Zato je i neophodan
veoma složen sistem krvnih žila kako krv ne bi pojurila u mozak kada se
žirafa saginje. Zato je i koža oko ekstremiteta jako zategnuta kako bi
se spriječilo slijevanje krvi prema dolje.

Slonovi ipak nemaju dobro pamćenje

Slonovi imaju ubjedljivo najveći mozak od bilokojeg drugog sisara na
kopnu. Inteligenciju je veoma teško kvantificirati kod ljudi i
životinja, ali može se koristiti kvocijent encefalizacije (EQ), koji
predstavlja odnos veličine životinjskog mozga i očekivane veličine
mozga u skladu sa tjelesnom težinom date životinje. Prosječni EQ kod
slona iznosi 1.88 (kod čimpanze je u prosjeku 2.45, a kod svinja 0.27).
Inteligencija i pamćenje su se uvijek smatrali međusobno povezanim, te
je moguće da slonovi ipak nemaju dobro pamćenje.

Papige posjeduju jezičnu inteligenciju

Govor papiga se uvijek smatrao običnim kriještanjem i oponašanjem
zvukova iz okruženja. Ali, u posljednjih 30 godina studije stalno
dokazuju da papagaji mogu riješiti određene lingvističke zadatke kao
što to čine djeca od četiri do šest godina. Također mogu kombinirati
fraze i tekstove na potpuno nove načine, zbog čega se sugeriše da se
patenti govora papiga iskoriste za razvoj umjetnih govornih vještina
kod robota.

_________________

Naslov: Re: Zanimljivosti Uto Maj 13, 2008 11:12 pm

Čudan neki miks

Sigurno najčudnija zverka iz prirodne menažerije, platipus, izgleda kao da je sklepan od delova raznih pripadnika životinjskog carstva. A sada naučnici znaju zašto. Prema studijama, ova životinja koja polaže jaja po genetici je pola ptica, pola gmizavac, a pola sisar.
Genom platipusa je veoma važan, jer predstavlja kariku koja je nedostajala za bolje razumevanje nastanka ljudi i prvih sisara. To razumevanje predstavlja našu kartu za prošla vremena, kada su svi sisari polagali jaja i hranili svoje mlade mlekom.
Za poluvodenog platipusa, koji živi u istočnoj Australiji i na Tasmaniji, verovalo se da ima zajedničkog pretka kao i čovek, i to iz vremena pre oko 170 miliona godina.
Izgled ovog stvora je suviše čudan. Kada je prvi preparirani primerak stigao u Evropu, krajem 18. veka, biolozi su verovali da gledaju u neko izmišljeno čudo, sastavljeno od dabrovog tela i kljuna neke velike patke. Međutim, taj čudan miks delova tela očito se ogleda u njegovoj DNK, kako je pokazala studija.
Platipus je klasifikovan kao sisar, jer daje mleko i prekriven je debelim krznom, koje cene i lovci. Međutim, ova životinja ima i odlike gmizavca: ženke legu jaja, a mužjaci mogu da napadnu agresora otrovom kao kod zmija, koji se nalazi na njegovim zadnjim nogama. Odlike ptice tiču se njegovog latinskog imena - Ornithorhynchus anatinus, plovne kožice i kljuna sličnog pačjem. Dok ljudi imaju dva polna hromozoma, platipusi imaju deset, pokazala je studija.
Sa svojim očima, ušima i nozdrvama koje su blizu platipusi se uzdaju u svoje osetljive receptore, pomoću kojih traže plen pod vodom.
Poređenjem genoma platipusa s genomima drugih sisara naučnici će biti u mogućnosti da proučavaju gene koji su se sačuvali kroz evoluciju.
U zatočeništvu platipusi žive i do 17 godina. U divljini se hrane crvima, larvama insekata, rakovima i ribama, jedući do 20 procenata svoje telesne težine svakog dana. Mužjaci mogu da narastu i do 50 cm dužine i da teže oko 2 kg, dok su ženke manje i lakše za oko 20 procenata.
_________________
Nasmesite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorcine.
Oprostite zivotu i svetu sto nisu savrseni.